10 - Veštine za autonomni i nezavisni život

Veštine za autonomni i nezavisni život

Korišćenje veština ima središnju ulogu u socijalizaciji. Veštine nam pomažu da pronađemo i izgradimo svoje mesto u društvu.

Samostalni život ne znači da fizički samostalno obavljamo svakodnevne aktivnosti. Samostalni život znači da:

  • imamo izbor,
  • samostalno donosimo odluke o svom životu,
  • biramo način zadovoljavanja svojih potreba koje sami najbolje poznajemo,
  • kontrolišemo sprovođenje svojih odluka i izbora,
  • snosimo punu odgovornost za svoje odluke i učinjeni izbor,
  • imamo pravo na greške.

Svakako da uključivanje u društvenu zajednicu od nas zahteva da posedujemo određene veštine. Te veštine stičemo kroz socijalizaciju. Takođe ih stičemo vežbanjem aktivnosti ili radnji. Sticanje određenih veština zavisi i od naše darovitosti, volje i motivacije.

Osnovni preduslovi za samostalan i nezavisan život:

  • mogućnost dobijanja relevantnih informacija,
  • mogućnost razmene iskustava sa drugim osobama sa invaliditetom,
  • postojanje pritupačnih stanova,
  • postojanje tehničkih pomagala,
  • postojanje pristupačnog arhitektonskog okruženja,
  • postojanje pristupačnog transporta,
  • postojanje servisa personalnih asistenata.

Mnoge osobe sa invaliditetom mogu obavljati radne zadatke na istom ili na približno istom nivou, kao i osobe koje nemaju invaliditet. Zbog toga, izvestan broj osoba sa invaliditetom zapošljava se u preduzećima u otvorenoj privredi. Međutim, mnogi gube posao, jer se nedovoljno integrišu u radnu sredinu, a ne zato što ne mogu da izvršavaju radne zadatke. U preduzećima sa zaštićenim uslovima rada sprovedena je većina treninga za razvoj socijalnih veština osoba sa invaliditetom. Upravo tu postoje odlični uslovi za sticanje odgovarajućeg socijalnog ponašanja. Program razvoja socijalnih veština je jednako važan kao program razvoja radnih veština.

Uključenost u civilno društvo i interesne grupe

Stavovi koji utiču na interakciju osoba bez invaliditeta sa osobama sa invaliditetom:

  • Spremnost na interakciju s osobama s invaliditetom kao potrošačima, komšijama ili prijateljima.
  • Nedostatak svesti o osobama s invaliditetom.
  • Oprez, ili čak neprijateljstvo u odnosu na ideju njihove integracije u zajednicu.

Upravo je poslednji, negativni, neprihvatajući stav i najčešći. EU podržava aktivno uključivanje i potpuno sudelovanje osoba s invaliditetom u društvu. Invaliditet nije stvar diskrecijskog prava već pitanje ljudskih prava. To je stav i u središtu Konvencije UN-a o pravima osoba s invaliditetom, čiji je EU potpisnik.

Ciljevi Evropske strategije za osobe s invaliditetom  odnose se na osam prioritetnih područja:

  • Pristupačnost: učiniti robu i usluge pristupačnima za osobe s invaliditetom i unaprediti razvoj tržišta pomagala.
  • Sudelovanje: osigurati da osobe s invaliditetom jednako učestvuju u javnom životu i slobodnim aktivnostima.
  • Jednakost: suzbijati diskriminaciju na temelju
  • Zapošljavanje: znatno povećati udeo osoba s invaliditetom koje rade na otvorenom tržištu rada.
  • Obrazovanje i osposobljavanje: unaprediti obrazovanje i celoživotno učenje za učenike i studente s invaliditetom. Evropska komisija pokrenula je nekoliko obrazovnih inicijativa za osobe s invaliditetom.
  • Socijalna zaštita: osigurati pristojne životne uslove, suzbijati siromaštvo i socijalnu isključenost.
  • Zdravstvena zaštita: omogućiti jednak pristup zdravstvenim uslugama i ustanovama koje pružaju te usluge.
  • Spoljno delovanje: zaštititi prava osoba s invaliditetom u kontekstu proširenja EU i međunarodnih razvojnih programa.

Kako bi uključenost osoba s invaliditetom u život zajednice bila bolja treba:

  • donositi zakonske legislative i nacionalne politike po pitanju adaptacije prostora,
  • raditi na zapošljavanju i obrazovanju,
  • menjati stavove i razbijati predrasude kako bi osobe s invaliditetom bile uključene u život zajednice,
  • raditi s pojedincem i članovima porodice kroz različite oblike osnaživanja i podrške.

Lobiranje, zagovaranje i predstavljanje u medijima

Svesni smo činjenice da su osobe sa invaliditetom često neadekvatno prikazane u medijima. U fokusu prikazivanja često se zanemaruje ličnost, a naglašava invaliditet. Ističe se onesposobljenje i zanemaruje sposobnost. Lobiranjem, advokaturom i predstavljanjem u medijima se žele inicirati akcije čiji je cilj standardizacija pojmova koji se koriste u medijskom izveštavanju i unapređenje komunikacije sa osobama sa invaliditetom.

Donet je i Kodeks o načinu predstavljanja osoba sa invaliditetom u medijima. Taj kodeks nudi ispravnu terminologiju i niz praktičnih saveta koje treba koristiti prilikom intervjuisanja/izveštavanja osoba sa invaliditetom.

Lobiranje, pravna zaštita i predstavljanje u medijima su tri značajna faktora za rušenje barijera i predrasuda o osobama sa invaliditetom, ali i za njihovu što uspešniju integraciju u društvenu sredin.

Lobiranje se može vrštiti putem nevladinog sektora. Kroz partnerske odnose sa vladinim sektorom može se ukazati na brojne poteškoće kada je reč o životu i radu osoba sa invaliditetom. Tim putem moguće je i predložiti adekvatna rešenja.

Advokaturom, odnosno pravnim instrumentima mogu se doneti brojna zakonska rešenja i normativni akti. Ti zakoni i akti bi štitili ljudska prava osoba sa invaliditetom. Pored toga omogućili bi i druge benificije kao što su besplatno obrazovanje i (samo)zapošljavanje.

Prikazi invaliditeta u medijima u pojedinim zemljama obično su negativni. Često su i izveštaji koji opisuju osobe s invaliditetom puni emotivnog naboja. Prikazuju ih kao ranjive, nesposobne i samo sažaljenja vredne. S druge strane, kad se osobe s invaliditetom prikazuju u pozitivnijem svetlu, ton članka ili TV emisije je preterano sentimentalan i mehanički hvalospevan. Bilo da su predstavljeni kao žrtve ili heroji, ljudi s hendikepom su time marginalizovani. Njihov identitet se temelji isključivo na hendikepu ili bolesti. U stvarnosti se pak te osobe ponašaju kao jedinstvene ličnosti. Nastoje voditi normalan život uz studiranje, zaposlenje i zasnivanje porodice.

Najefikasniji put za razbijanje barijera i predrasuda prema osobama sa invaliditetom je:

  • lobiranje putem vladinog i nevladinog sektora,
  • medijsko predstavljanje osoba sa invaliditetom na jedan drugačiji način, pre svega predstavljanje njihove ličnosti i znanja, a ne stepena invalidnosti.

Samozapošljavanje

Јеdаn оd klјučnih prоblеmа sa kojim se suočavamo је visоka stоpa nеzаpоslеnоsti. Određeni zakonski normativi su doneti, ali je stopa nezaposlenosti i dalje značajno visoka. Ne postoji država u kojoj je stopa nezaposlenosti osoba sa invaliditetom manja u odnosu na procenat nezaposlenih osoba bez invaliditeta.Tоkоm pоslеdnjе dvе dеcеniје jаsnо se prеpоznаје pоtrеbа zа štо hitniјim аngаžоvаnjеm sаmе držаvе. Primenjuju se različite afirmativne mere kako bi se broj zaposlenih povećao. Takođe, tim merama osobe sa invaliditetom se nastoje štititi od svih vidova diskriminacije prilikоm trаžеnjа pоslа ili nа rаdnоm mеstu.

Mnogi poslodavci još uvek gaje predrasude i strahove u pogledu zapošljavanja osoba s invaliditetom. Brinu se da moraju ulagati u sredstva da bi stvorili uslove za rad ovim osobama. Imaju predrasudu da osobe sa invaliditetom često odlaze na bolovanje, traže zamene...a to uzrokuje veće troškove. Međutim, najbolje sredstvo u otklanjanju spomenutih stereotipa i predrasuda jeste upravo rad ovih osoba.

Nažalost, tranzicija i visoka stopa nezaposlenosti otežavaju (samo)zapošljavanje osoba sa invaliditetom. Ipak, brojni su primeri iz regiona da osobe sa invaliditetom postižu odlične razultate na radnim mestima. Znanje je jedino adekvatno merilo svakog zaposlenog, a hendikep nije prepreka u obavljanju bilo kojeg posla.