2 - Prevazilaženje prepreka tokom studiranja

Prevazilaženje prepreka tokom studiranja

Početak studija mogu da prate izvesne poteškoće ili prepreke. Savladavanje tih prepreka determinisano je brojnim faktorima:

  • ličnošću svakog pojedinca sa svim njegovim specifičnostima,
  • karakteristikama ustanove i mogućnostima da se obezbede neophodni uslovi za nesmetan napredak svakog studenta,
  • profesionalnom osposobljenošću nastavnika za podučavanje različitih “kategorija” studenata, ali i primenom metoda rada koje omogućavaju saradnju i koedukaciju među studentima.

Upravo saradnički odnos studenata međusobno, ali i studenata sa nastavnicima, zasnovan na poznavanju specifičnih mogućnosti svakog studenta i negovanju pozitivnog stava prema različitostima je human pristup. Od tog humanog pristupa treba krenuti u razvijanju ideje o prevazilaženju prepreka, te u prevazilaženju prepreka tokom studiranja.

Adaptacija i saradnja sa drugim studentima i studentima asistentima

Saradnja među studentima predstavlja svojevrsnu pripremu studenata za timski rad kroz buduću profesiju. Međutim, ona može izostati ukoliko nam je, po bilo kom osnovu, ugroženo samopouzdanje ili naša ličnost nije prihvaćena sa svim svojim kvalitetima i različitostima. Ako pretpostavimo da osobe sa invaliditetom nailaze na određene poteškoće ili prepreke, možemo reći da su te poteškoće i prepreke rezultat toga što je većina sadržaja, aktivnosti, materijalno-tehničkih dobara rađena po meri osoba koje nemaju invaliditet.

Samopouzdanje se gradi od rođenja. Slično je i sa prihvatanjem, te sa traženjem i pružanjem podrške. Ukoliko osobe sa invaliditetom vaspitavamo na način da jačamo samopouzdanje i da stvaramo sredinu u kojoj će biti prihvaćeni, te ukoliko im pružamo istinsku podršku kada im ona treba, bez sažaljenja, onda možemo očekivati da takve osobe odluče da nastave svoje školovanje na fakultetu. Pri tome, sve to je moguće ako postoje heterogene grupe, odnosno ukoliko postoji inkluzija od rođenja.

Takođe, kada se govori o adaptaciji, onda je važno naglasiti da adaptacija nije jednosmerna, u smislu da se osoba sa invaliditetom adaptira, nego je to obostran proces. Adaptaciju prolaze studenti sa invaliditetom, kao i oni bez invaliditeta. Na fakultetu je moguće režirati takav kontekst u kome studenti sa invaliditetom aktivno učestvuju i ostvaruju interakciju sa nastavnicima i studentima. Potrebno je samo pregovarati o načinu učestvovanja i učenja u skladu sa specifičnostima invaliditeta.

Adaptacija i saradnja su mogući ako se promeni način komuniciranja sa osobama sa invaliditetom i u prisustvu osoba sa invaliditetom.  Dakle, poruku koja baca stigmu na pojedinca i ističe njegovo oštećenje on/a ne može da prisustvuje predavanju, jer je u kolicima neophodno je zameniti  sa on/a ne može da dođe na predavanje na drugi sprat, jer ustanova (fakultet) još uvek nije (fizički) pristupačna svim potencijalnim studentima. Na ovaj način se ukazuje na ostvarivanje/kršenje prava i stvaranje uslova za nesmetano funkcionisanje osoba sa invaliditetom.

Ovaj i slični primeri ukazuju na neophodnost razvijanja svesti celokupne populacije, ali i praktičnog delovanja odgovornih. Sa studentima je moguće organizovati niz edukativnih radionica na kojima će naučiti na koji način je neophodno komunicirati sa osobama sa invaliditetom i/ili u prisustvu osoba sa invaliditetom.

Adaptacija i saradnja sa nastavnicima i njihovim asistentima

Brojne prepreke u saradnji studenata sa nastavnicima i njihovim asistentima proizilaze iz neupućenosti i neznanja samih nastavnika, pa je uz edukaciju studenata sa invaliditetom i bez invaliditeta, neophodno kontinuirano raditi na edukaciji nastavnika i njihovih asistenata.

Pet humanih pretpostavki inkluzije na fakultetu:

  • studentima sa invaliditetom ne smeju biti uskraćena njihova prava;
  • studentima bez invaliditeta ne smeju biti uskraćena njihova prava;
  • svi zaposleni na fakultetu, kao i studenti bez invaliditeta, treba da prihvate osobe sa invaliditetom;
  • neophodno je obezbediti sve potrebne kadrovske, materijalne i organizacione uslove;
  • nužno je predvideti rizike i sprečiti neželjene posledice.

Prva pretpostavka podrazumijeva da nema diskriminacije, ali ni bolećive popustljivosti u radu sa studentima sa invaliditetom.

Drugom pretpostavkom naglašeno je da ni prava ostalih studenata (studenata bez invaliditeta) ne smeju biti dovedena u pitanje. To se može desiti ukoliko je nastavnik zaokupljen studentima sa invaliditetom i zbog toga nema vremena da se posveti ostalim studentima.

Treća pretpostavka ukazuje na važnost prihvatanja studenata sa invaliditetom. To nikako ne znači da se preterano pokušava pružiti pomoć studentima sa invaliditetom. Naprotiv, od osoba iz njihovog neposrednog okruženja očekuje se da su u stanju da ih prihvate i pruže im podršku u različitim situacijama.

Četvrta pretpostavka finansijski je najzahtevnija, jer može podrazumevati ulaganje novca u opremu i ljudske resurse. Oprema se često može obezbediti kroz projekte. Slično je i sa finansiranjem angažovanih stručnjaka (povremenim ili stalnim). Takođe, povremeno se mogu uključiti i studenti volonteri.

Peta pretpostavka se nadovezuje na prethodnu, ali može biti i njena uvertira. Naime, dobrom organizacijom, materijalnom opremljenošću i obučenim kadrovima u startu ćemo sprečiti rizične situacije.

Savladavanje arhitektonskih i senzornih barijera u nastavnom procesu

Veliki problem za studente sa invaliditetom može da predstavlja savladavanje arhitektonskih i senzornih barijera. Ipak, mnoge države poslednjih decenija intenzivnije se bave prevazilaženjem tih problema. Brojna pitanja su rešena zakonima i pravilnicima, ali u praksi nisu u potpunosti sprovedena u delo.

Upravo je jedan od razloga malog broja upisanih studenata sa invaliditetom na fakultete njihova arhitektonska i komunikacijska nepristupačnost. No, i u slučaju da arhitektonske barijere nisu uklonjene, postoji način da studenti ne budu uskraćeni za nastavu ili neke druge aktivnosti na fakultetu. U slučaju da ne postoji lift ili pristupna rampa, nastava za studijske grupe koje imaju studente sa invaliditetom može da bude organizovana u prizemlju. Takođe, za bilo kakve skupove, koji se organizuju samo nekoliko puta godišnje, moguće je naći adekvatan prostor (na univerzitetu ili van njega) koji nema arhitektonske barijere.

Nadalje, podršku mladima sa invaliditetom da upišu fakultet neophodno je da pruža celokupna društvena zajednica, a fakulteti u svom promovisanju srednjoškolcima mogu naglasiti pristupačnost za osobe sa invaliditetom.

Samoobrazovanje

Pored arhitektonske nepristupačnosti, još jedan razlog malog broja upisanih studenata na fakultete je i neadekvatan nivo srednjoškolskog obrazovanja mladih s invaliditetom, što otežava postizanje uspeha potrebnog za upis. I to ne bi trebalo da bude problem, s obzirom na mogućnost različitih oblika samoobrazovanja. Mogućnosti samoobrazovanja danas su znatno veće nego pre deset ili dvadeset godina.

Evo nekih od njih:

− Elektronsko učenje podrazumeva učenje elektronskim putem, korišćenjem odgovarajućih računarskih aplikacija, programa i okruženja preko web-a, računara, u digitalnoj učionici.

− Mobilno učenje obuhvata e-učenje i učenje na daljinu. Podrazumeva učenje pomoću mobilnih uređaja, MP3 plejera, tablet i notebook računara. Može se reći učenje bilo gde i bilo kada.

− Obrazovanje ili učenje na daljinu podrazumeva primenu odgovarajućih metoda i tehnologije u cilju poučavanja učenika koji nisu u mogućnosti da budu fizički prisutni u blizini nastavnika ili u učionici.

− Hibridno učenje je učenje koje omogućava kombinovanje klasičnih predavanja licem-u-lice i elektronskog učenja s namerom da se obezbedi delotvornije i obogaćenije okruženje za učenje.

Navedeni oblici učenja naročito pogoduju učenicima sa fizičkim invaliditetom. No, slepi i slabovidi studenti takođe mogu koristiti brojne mogućnosti samoobrazovanja. Nastavnici i asistenti moraju proći adekvatnu obuku, a potom u praksi poštovati principe e-obrazovanja.

Jedan od principa e-obrazovanja je inkluzija:

  • Studentima se omogućava da ostvare različita dostignuća i po vrsti i po dometu.
  • Studentima sa fizičkim invaliditetom bi trebalo omogućiti korišćenje materijala u elektronskom obliku.
  • Različitim socijalnim i etničkim grupama mora se osigurati jednaka mogućnost participacije u obrazovnom procesu.
  • Starosna dob ne sme biti ograničavajući faktor u obrazovnim programima onlajn.
  • Posle pauze koju student napravi u obrazovanju mora mu se omogućiti nastavak učešća u e- obrazovnim programima.

Hibridnim učenjem omogućeno je kombinovanje klasičnog učenja sa elektronskim učenjem, što može biti odličan oblik baš za studente sa invaliditetom. Za uspešnu primenu hibridnog učenja neophodno je odabrati neku od kombinacija onlajn i oflajn podučavanja:

  • model dopune – tradicionalni način podučavanja u učionici dopunjen nekom onlajn aktivnošću učenja;
  • model delimične zamene – samo za odabrane teme, umesto tradicionalnog podučavanja licem u lice koriste se onlajn oblici poučavanja;
  • model dominacije onlajn podučavanja – studenti koriste onlajn materijale sopstvenim tempom uz pomoć ličnih onlajn i oflajn kontakata s instruktorom, a uz minimalno podučavanje u učionicama;
  • celoviti onlajn model – interakcija sa studentima ostvaruje se u potpunosti onlajn i svi materijali za rad dostupni su onlajn;
  • model “samoposluživanja” – studenti mogu birati između onlajn i oflajn kontakata sa nastavnikom, kao i između sadržaja prezentovanih onlajn ili oflajn.

U svakom slučaju, opisane mogućnosti moguće je u potpunosti iskoristiti ukoliko postoji otvorenost za kontinuirano usavršavanje u primeni savremene obrazovne tehnologije.  To jednako važi za sve učesnike u nastavnom procesu, kako za studenate sa i bez invaliditeta, tako i za nastavnike i asistenate.