1 - Prava osoba s invaliditetom

Prava osoba s invaliditetom

Da bismo mogli da se samozastupamo i donosimo važne odluke o svojoj karijeri važno je da poznajemo zakone i relevantne podzakonske akte. Najvažniji su zakoni o visokom obrazovanju, zakoni o radu i zakoni o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom. Podzakonski akti koje je važno  da poznajemo su: propisi, uredbe, statuti i slična dokumenta.

Poznavanje relevantnih zakona

Važno je da se za vreme srednje škole, na studijama, pre zapošljavanja i tokom zapošljavanja upoznamo sa osnovnim informacijama iz zakona i naučimo kako da branimo svoja prava garantovana zakonom. Najvažniji zakon za sve studente je Zakon o visokom obrazovanju. Taj zakon štiti naša prava, ali i definiše naše obaveze. Sledeći zakon koji moramo poznavati je Zakon o radu. Sa tim zakonom treba da se upoznamo pri kraju studija ili prilikom potrage za poslom. Važne odredbe u tom zakonu su:

  • Zasnivanje radnog odnosa,
  • Osnovna prava i obaveze radnika,
  • Osnovi i vrste diskriminacije,
  • Zabrana diskriminacije,
  • Sloboda udruživanja,
  • Uslovi za zaključivanje ugovora o radu,
  • Prijem pripravnika,
  • Radno vreme,
  • Obaveza vođenja evidencija,
  • Zaštita radnika,
  • Plata radnika,
  • Unapređenja radnika,
  • Naknada štete,
  • Prestanak ugovora o radu i slične odredbe tog zakona.

Naročito je važno da poznajemo te odredbe ako zaključujemo ugovor o radu.

Najverovatnije najkorisniji zakon je Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom. Ukoliko dobro poznajemo taj zakon imamo veće šanse prilikom potrage za poslom, ali i veće šanse za profesionalnu rehabilitaciju  program aktivnosti koji nam pomaže pri zapošljavanju, sticanju potrebnih veština za odgovarajući posao, pri napredovanju i  promeni profesionalne karijere.

U tom zakonu iz 2013. godine postoji jedanaest odredbi. To su:

  • Osnovne odredbe,
  • Prava i obaveze osoba s invaliditetom,
  • Procena radne sposobnosti,
  • Podsticanje zapošljavanja osoba s invaliditetom,
  • Profesionalna rehabilitacija,
  • Zapošljavanje osoba s invaliditetom,
  • Mere aktivne politike zapošljavanja osoba s invaliditetom,
  • Posebni oblici zapošljavanja i radnog angažovanja osoba s invaliditetom,
  • Nadzor,
  • Kaznene odredbe,
  • Prelazne i završne odredbe.

Ovi zakoni nam mogu biti velika pomoć prilikom upisa, tokom studiranja, pa i posle.

Poznavanje relevantnih podzakonskih akata

Nekada su zakoni nejasni te iz njih ne možemo tačno da razumemo svoja prava i obaveze. U tom slučaju nam mogu pomoći relevantni podzakonski akti. Oni su na neki način “podređeni” zakonima. To su najčešće brojni pravilnici i statuti javnih i privatnih ustanova i preduzeća.

Ako govorimo o Zakonu o visokom obrazovanju dobro je da poznajemo i Pravila studiranja na osnovnim studijama koja su deo ovog zakona. Iz tih Pravila poželjno bi bilo da poznajemo:

  • Opšte odredbe,
  • Organizaciju studija,
  • Napredovanje u toku studija,
  • Vrednovanje rada studenata,
  • Isprave o studijama i slične odredbe.

U slučaju da se zaposlimo u nekoj javnoj ili privatnoj ustanovi važno je da poznajemo Pravilnik rada te iste ustanove, ako on postoji.

Ako govorimo o Zakonu o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba s invaliditetom  korisno je poznavati Pravilnik o utvrđivanju kvote za zapošljavanje osoba s invaliditetom, kao i Pravilnik o podsticajima pri zapošljavanju osoba s invaliditetom.

Širina informisanosti nam ne može biti na štetu. Ona nam samo može eliminisati predrasude o studiranju i zapošljavanju osoba s invaliditetom.

Samodeterminacija studenata s invaliditetom

Ponekad nastavnici i njihovi asistenti nisu potpuno vešti da u nastavi mogu da zadovolje sve naše obrazovne potrebe. Neki nastavnici u nastavi stavljaju studente u pasivnu, slušalačku poziciju. U tom slučaju su naše uloge, kao studenata, zanemarene. Ne možemo da biramo, da odlučujemo, da se osećamo nezavisno i kompetentno, da osećamo lični i profesionalni razvoj i da smo motivisani za studiranje. Ukoliko smo pasivni u nastavi, ne postavljamo pitanja, ne tražimo rešenja, ne odlučujemo i ne istražujemo, vremenom gubimo motivaciju za studiranje i rad, a nastava gubi smisao.

U tom slučaju moramo „preuzeti stvar u svoje ruke”, ne treba da odustanemo. Druge osobe, na primer ostali studenti, mogu biti naša motivacija. Možemo da tražimo od nastavnika i njihovih asistenata više praktičnih aktivnosti koje su u vezi sa budućom profesijom (igra uloga, simulacija procesa i delatnosti, izvođenje ogleda). Takođe, možemo tražiti od naših nastavnika i njihovih asistenata više aktivnosti u kojima studenti uče zajedno i podučavaju jedni druge. Motivaciju treba da tražimo iznutra, u nama samima, a ređe spolja. Ako nam nastavnici ne daju šansu za nove izazove, moramo ih sami sebi postavljati. Na primer, izazov može biti težnja da iz većine važnih nastavnih predmeta dobijemo najviše ocene.

Bazične psihološke potrebe zauzimaju važno mesto u samodeterminaciji. To su:

  • potreba za autonomijom,
  • potreba za kompetencijom,
  • potreba za povezanošću.

Da bismo zadovoljili svoju potrebu za autonomijom i kompetencijom važno je da se sami aktiviramo ili tačnije da:

  • sami biramo šta i kako učimo izvan nastavnog programa,
  • donosimo odluke i rešavamo brojne probleme, a ne da drugi umesto nas odlučuju i rešavaju naše probleme.

Svoju potrebu za povezanošću možemo zadovoljiti ako:

  • razgovaramo sa drugim studentima o lično važnim temama,
  • zajedno učimo,
  • provodimo slobodno vreme sa ostalim studentima,
  • razumemo i poštujemo ostale studente i obrnuto,
  • učestvujemo u aktivnostima u kojima uživamo i osećamo se prijatno,
  • izbegavamo svađe i konflikte sa studentima koji stvaraju distancu od drugih studentata.

Samozastupanje studenata s invaliditetom

Samozastupanje je veština od izuzetne važnosti. Mnogi studenti ponekad imaju problema da sebe zastupaju na fakultetu ili na primer kod potencijalnog poslodavca. Srećom, samozastupanje je veština koju možemo razvijati i uvežbavati.

Prema rezultatima istraživanja četiri veštine samozastupanja  koje su nam potrebne su:

  • traženje usluga od Centra za podršku studentima s invaliditetom;
  • formiranje odnosa sa profesorima i instruktorima sistema;
  • razvoj sistema podrške u kampusu sa prijateljima, grupama podrške i sa Centrima za podršku studentima s invaliditetom;
  • sticanje samosvesti i razumevanja sebe za istrajavanje.